Treba mi ormar

Vraćam se iz grada, dan je predivan. Dok mi bicikl klizi Petrovom ulicom do Maksimira, gledam ljude. Pogledaj ih samo kako šeću! Bez brige i pameti. Blaženo su nesvjesni važnosti ovog trenutka i toga da se u mojoj desnoj bisagi nalaze One. Obuzima me sreća kad samo pomislim koliko će moj trkački život biti bolji sad kad ih imam. Još samo par minuta do kuće.

Otključavam vrata stana, domaća ekipa zabavljena je svojim stvarima. Šmugnem u spavaću sobu. Guram vrećicu na dno ormara. Suzdržavam se da ne poljubim nebesko plavu kutiju sa 4 bijela slova koja se naziru kroz vrećicu.

Dalje stvari teku naizgled normalno; ručak, razgovori, obiteljske stvari. Ne mogu dočekat da završimo, da Mihi pošaljem fotku. “Vidi ih…za Traversu!” nakon nekoliko sekundi stiže odgovor “Ne…to nikako nisu tenisice za Traversu.” Tonem. Grlo mi se stisne. Pitam ga zakaj, al sve mi je jasno. Opet sam kupila krive tenisice. I to Hoke. Prve sam gtx-ice kupila prije samo tri mjeseca. Nakon prvog treninga u Maksimiru, bilo mi je jasno da su mi debelo premale. Al mislila sam – razgazit će se. Skoro sam poginula trčeći preko ceste da ulovim Karmen i pitam ju šta ona misli. I premda u tom trenutku nije imala pojma ko sam, Karmen je izvadila slušalice iz ušiju, saslušala me i susretljivo odgovorila “A je, triba njima…triba jedno 70 do 75 kilometara, tako negdi… da ti budu baš dobre”. Dala sam im cijelu MK, no nažalost nisu mi postale dobre.

Tako ti je to s tenisicama, pogotovo kad si početnik. Izbezumiš se pred tim predivnim oblicima, materijalima i kombinacijama boja. Džonovi i gripovi, pjene, čudesa. Pokušaj, sigurno ćeš pogriješiti! I još kad ti uvale priču kako je vrijeme da poletiš, samo te nekoliko sekundi dijeli od scene u kojoj guraš vrećicu na dno ormara. A trošak? O njemu ću mislit sutra.

“A gle Maki, moraš malo gledat kaj trebaš…mislim, nemreš kupit polu cestovne polu trek tenisice…vidiš im džon, nemaju jaki grip…to ti je za Maks i Dotku. Ak bu blatno, to bu ti propadalo, noga bu ti se umarala, nebu ti to dobro…osim toga, do Traverse buš u njima napravila 200km i onda buju ti premekane” I kaj ću sad? Na rubu sam suza.

Odlučim ignorirati sve to. Jebote tenisice, ću se ja sekirat. Pogledaj ti stanje u državi, ljudi nemaju za kruh, a mene brinu tenisice! Nakon nekog vremena opet Miho: “Mislim, ti možeš prehodat u ovim Hokama Traversu, da se razumijemo. Imala buš i većih problema od toga koje tenisice imaš”

A činjenica je da tenisica imam. Al niti jedne nisu dobre baš za ovu prigodu. Pogledam tih jedva 7 pari i niti jedne ne valjaju. Ove su za cestu i stare, ove su mi tanke za ljeto, za polu trek varijantu, imam za trail, ali mekane, imam pristupne za kamen, imam ove Hoke, imam jedne sa sniženja koje još nisam ni nosila, imam te nesretne gtx-ice koje treba što prije udomit.

Za obiteljskom sam večerom vidno rastresena. Razmišljam o tome kako sutra na treningu moram pitat Radića šta on misli. Ako mi i on veli da nisu dobre, morat ću kupit nove. Posegnut ću u dječju štednju, šta drugo.

U jednom trenutku iz mene, posve neočekivano, provali “Treba mi ormar.”