Četvrtak 13.05. : Cijeli dan kiša lijeva ko iz kabla. U tom zvuku čini mi se da vidim kako se ogromne rupetine na stazi Traverse pune vodom. Preljevaju se i cijela Medvednica postaje ogromna blatna kaljuža. Vidjela ja to u svojoj glavi ili ne, potpuno je nebitno. Gore je već sad kaljuža do neba.

Dan prolazi, a meni se ne da radit. Ne da mi se obavljat svakodnevne stvari po kući. Ne da mi se pričat s djecom, ne da mi se pričat s normalnim ljudima. Trebam luđake.

“Miho, ne nosi mi gelove. Nisam ih probala pa bolje da ih ne isprobavam na utrci…” tipkam. “Ok. Si spremna? Kakav je plan za subotu?” Fala ti, Bože. Napokon neki normalan, zanimljiv i smislen razgovor.

Raspredamo o utrci, prolazimo stazu, komentiramo kako ići, koje dijelove trčati, koje brzo hodat. A znamo oboje da nam je sve to jalov posao.  Miho prekida priču: ”Bez veze tu drobimo…ponesi vode, ponesi klope, uživaj po stazi, idi po feelingu. Što bude gore vrijeme, to će ti biti veći gušt! ”

Dajem djeci ručak i odlazim po izotonik kod Sare. Na izlasku iz stana viknem:”Idem!” Tomo digne pogled s računala i pita: “Ček, a di ideš?” Zurim u njega i ne mogu vjerovat da me to pita: “Pa po izotonik, rekla sam ti deset puta da danas stiže!” Tomo se okreće monitoru i promrmlja:” Ko da ja tebe više slušam!”

Nešto kasnije, odem na zadnji trening prije utrke. “Kako planiraš ić prvi dio?” pita me Božena. Ona je najiskusnija Mohikanka koju znam. Sjetim se Zrinke  i njenog “Idi konzervativno”. Jer prvi dio je najteži, s puno uspona do Vrha, pa tu ne bi trebalo pretjerivat s brzinom i naporom. Božena odobrava takav plan i strpljivo nastavlja odgovarat na moja pitanja o čarapama, mazanju kože na dijelovima izloženim trenju, odabiru majice i slično. Esencijalne teme za nešto što će meni trebati oko 8 sati. Ako sve bude išlo glatko.

Nakon treninga krenem doma, no stalno imam osjećaj da mi nešto fali. I tu, posve neočekivano, uleće Dražen. “Imaš rukaviće?” Rukavići se navlače na ruke uz majicu kratkih rukava. Kasnije, kad ti postane vruće, zguliš rukaviće i tutneš ih negdje. “Kako je uopće moguće da nemam?” Odlazim s Draženom i Stjepanom do Barake i putem upijam njihove savjete: “Kreneš sa svima i onda kad se svi razvuku,  ti fino uđeš  u svoj ritam. I samo ideš, boli te briga ko je di.. !” “Ma jasno” dodaje Dražen “Pa nebuš sad ginula na stazi! Samo normalno ideš i kaj… došla buš do Zeline!”

Prije spavanja malo izmasiram stopala. Na prstu do palca osjetim da me nešto smeta. Neka mala, mrvičasta bol kod nokta. Odmah natrackam antibiotskom kremom, nek se nađe.

Petak 14.05.: Ustanem rano, prva misao: “Još samo danas!” Objavim “Posljednje Mohikance” i na to mi stiže lavina dobrih želja od predobrih ljudi. Iskreno sam ganuta. U tom  ganuću odem prošetat pse, i skužim da me prst i dalje jebucka. Nije da me baš boli, ali ga osjetim. Upoznata s onom “Pištolj u prvoj sceni, opalit će na kraju,” potiskujem zle slutnje.

Do kraja dana imam još samo jednu opsesivnu poruku. Upućujem ju Željki. “Stvar je u čarapama! Nit jedne neće bit dobre, treba ić u dućan po nove!” Žaci smireno odgovara “Mislim da to nije potrebno”. Nije, naravno. Potpuno je u pravu. Imam savršene čarape i sutra će bit savršen dan.  

Subota 15.05. A moj savršen dan umalo je završio kao dan proveden u Zaprešiću. Došlo je do zbrke s vlakovima, stvar je spasila Franci pa smo na start ipak stigli na vrijeme. Atmosfera je lijepa, sunčana. Pričam sa Stanom koji me pita kako sam. Pogled na moju facu natjera ga da kaže:

 “Ma nije ta Traversa ništa, to ćeš ti bez problema.”

Prvi dio do Vrha, idemo konzervativno kako je i dogovoreno. Miho malo ispred mene, stalno provjerava jesam li ok. A ja sam stvarno okej. Pijem vodu, vadim pločice u propisanom roku, a pritom se baš i ne vučem. Doduše, vidim da Miho ispred mene naziva ljude. Dok upiremo u brdo, relaksirano razgovara s nekim. Kao kad ja vodim pse u šetnju i pričam na telefon, a oni kaskaju iza mene isplaženih jezika.

“Kog zoveš?” pitam zadihano “Tajana te pozdravlja”, “Super, kaj veli?” “Da ti nesme bit prelagano!” “Pa nije mi prelagano!” “Ma zval sam da čujem za Mateja, di je?” “I?” “ Sad bu za negdje sat vremena u Senju” “Bravo.” Šutimo. “A Jurić sad ziher već prešo drugu cestu” Koju cestu i kakve to sad veze ima veze samnom?

Put do Vrha teče dobro. Ravne dijelove, nizbrdice i blage uzbrdice trčim, ostalo brzo hodam. Super. Na Vrhu smo za 2:35 min. To je prva trećina staze. Dok gulim foliju s tortilje i natrpavam ju u usta, prilazi Gabrijela.

“Jeste vi na Traversi? Ja sam isto al ne znam put!” Nastavljamo zajedno. Trčimo u dobrom ritmu, čak je i blato podnošljivo.

“Evo nas na pola puta” vikne nam Miho. Ne znam šta da mislim. Došlo je brzo, bilo je naporno. Al nateži dio je iza nas, što je dobar osjećaj.

“E, ali druga polovica puta je dulja od prve” veli Gabrijela. U glavi krenem računat kilometre i pogledam Gabrijelu. Samo na Traversi se pola drugačije mjeri. Počnemo se smijat ko glupače. Miho nas upozorava da smo počele malo previše kokodakat.

Trčimo, penjemo se, kližemo po blatu…Pred Lazom Miho odluči požurit i naručit nam cugu dok se mi dovučemo. Do Laza smo progovorili 2 riječi, al te dvije su bile ko kuća. “Piva, kava”. Kavu ispijam u 2 srka, ne usudim se sjest jer me sve počinje stezat, gutam drugu tortilju, jedva da prolazi niz grlo. Laz je druga trećina puta. Još oko 15tak km.

Trčimo dalje, ulica Vrh. Miho spominje tenisice na dalekovodu, nakon kojih skrećemo desno. Ma koje tenisce, za Grohot se ide. Da, i onda kod crvene ograde lijevo. U jednom trenutku Miho veli: “Jel tebi bitno kad buš došla? Oćeš ispod 7 sati ili kak si mislila? Jer dobro idemo, možda bi mogli malo potegnut.”

Nikud ja ne potežem, ne idem ispod nikakvih 7 sati, meni je divota. Uživam, taman mi je teško. Najbolje da se sad na kraju zajebem. Miho progunđa, ali se ipak pomiri s s činjenicom da sam kronično neambiciozna.

Opet trčimo, kližemo se, trčimo i evo nas na makadamu. Ne mogu vjerovati, još je samo malo do kraja. Zadnje kilometre trčimo brže nego sam mislila da mogu. “To je to, još malo i tu smo. Maki, pa ti si najjača!” ohrabruje me Miho. “Ajmo sad se dogovorit, u cilj ćeš utrčat i to najbolje kaj možeš… ostvarila si cilj, trenirala si i odricala se za njega, nema posustajanja sad na kraju!”

Ulazim u cilj. Tamo su moji ljudi, znani i neznani. Čujem povike i pljesak. Sretna sam. Putovanje je trajalo desetak godina, ali Stan će zabilježiti 7 sati i 22 minute. Traversa, 48 km od Podsuseda do Zeline.

Komentiraj

Popunite niže tražene podatke ili kliknite na neku od ikona za prijavu:

WordPress.com Logo

Ovaj komentar pišete koristeći vaš WordPress.com račun. Odjava /  Izmijeni )

Google photo

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Google račun. Odjava /  Izmijeni )

Twitter picture

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Twitter račun. Odjava /  Izmijeni )

Facebook slika

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Facebook račun. Odjava /  Izmijeni )

Spajanje na %s