Danas je utorak. U normalnim okolnostima nemam stav o tom danu. Ne povezujem utorak s ranim sastancima, razvažanjem djece, teškoćama na poslu, gužvom u prometu. Dan ko i svaki drugi. Osim danas. Treći dan nakon moje prve ultre.

Sunce sja i dan je pun obećanja, ali meni se ne da angažirat. Oko čega? Bilo čega. Šta ćeš uopće o bilo kome ili čemu razmišljat, kad je sve banana. Prazno. Fali dimenzije. Netko mi je 3D stavio u 2D. I sad se očekuje da normalna osoba u tom funkcionira.

Čini mi se ko da sam se posljednjih mjeseci pripremala za duboki uron. Vježbala pluća, plivala, provodila vrijeme u vodi i zamišljala kao će biti kad zapravo uronim i izađem na drugoj strani. Napokon sam duboko udahnula i na 3,2,1 UPRI uronila. Prolazila sam kroz portal 7h i 22min i fakat izronila na drugoj strani. Taj je trenutak bio predivan. Kratak i intenzivan. Nakon njega euforija. Nakon euforije praznina.

A šta sam ja mislila? Da ću doć doma nakon utrke i da će mi odjednom svakodnevica postat ludo zanimljiva vožnja u luna parku. Muž će mi podastrjet crveni tepih, podić umorne noge na meki tabure. Možda će mi čak ponudit da nekoliko dana odvede djecu na selo, kod svoje majke na ladanje. To naravno ne bi imalo nikakve veze s tim da njegova majka živi u centru Zagreba.

Možda sam mislila da neću morat plaćat porez i prirez, da ću automatski sa završetkom utrke dobit beneficirani radni staž, da neću trebat više nikad oprat pod u kuhinji ili skupljat govna iza svojih pasa. To će od sad za mene radit netko drugi. Jebote, pa ja sam završila Traversu!

“To ti je do vremena” rekla bi moja baba. Uvijek i za sve. A potpuno je jasno da vremenu ništa ne fali. Ako nekom nešto fali, to sam ja. Par dasaka u glavi i odgovor na pitanje: “I kaj sad?”

“Kako si Maki? Kakav ti je feeling? ” pita me veselo Sara “Malo sam u banani” odgovorim joj.

“Naravno da jesi. To je normalno, endorfini su ti pali. Ma za dva treninga ćeš bit opet normalna.”

Znači li to da mi je terapija lagani trening, a nakon njega piva s ekipom. I tako dva puta dva? Može, prodano.

Moram samo pazit da u tom entuzijazmu što mi se sve vraća u normalu, ne odbacim ove teško stečene privilegije. Jer ja kakva sam, mogla bi u toj ludosti odmahnut rukom na beneficirani radni staž i spretnog sakupljača govana.  A to mi nikako ne bi bilo pametno!

Komentiraj

Popunite niže tražene podatke ili kliknite na neku od ikona za prijavu:

WordPress.com Logo

Ovaj komentar pišete koristeći vaš WordPress.com račun. Odjava /  Izmijeni )

Google photo

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Google račun. Odjava /  Izmijeni )

Twitter picture

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Twitter račun. Odjava /  Izmijeni )

Facebook slika

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Facebook račun. Odjava /  Izmijeni )

Spajanje na %s