Gorštakinja 1

Moja prva odrasla simpatija bio je moćan lik. Zvao se Connor, porijeklom Škot. Kad sam ga upoznala, nosio je kariranu suknjicu i lentu istovjetnog uzorka. Duga riđa kosa bila mu je raščupana i sljepljena od dugotrajnog nepranja. Ako zanemarimo previsoko čelo, ne baš bistar pogled i nezgodnu ljubav prema hladnom oružju – frajer i nije bio tako loš. Al više od njegovog izgleda, mene je privukao njegov status: bio je Highlander. Kad ga je moja pokojna baba prvi put vidjela na televiziji, prišla je ekranu, zaškiljila i razočarano odmahnula rukom “To gorštak? Cccc… taj u planini ne bi preživio nit dana!”

Pitam se šta bi moja baba rekla na to da sam se i sama, iz čistog mira, odlučila preživljavat u planinini. I to u inozemstvu, daleko od kuće. “A ti si baš navrla na taj Highlander BiH?” Pa jesam, šta fali. “A oprema?” pita me Tomo. Ma to ću riješit časkom, ne treba toga puno. Činjenica da ja nemam niti jedan komad nužne opreme osim cipela, nije me niti najmanje uznemirila.

Opremu nemam, al zato imam nešto iskustva. Nahodala sam se ja po domaćim planinama, znam ponešto o boravku na otvorenom. Također sam završila Petrinu malu školu pakiranja: “Aha, nosiš orašaste. Predlažem ti da si izbrojiš točan broj, recimo 4 lješnjaka i 2 oraha po zobenoj kaši…ostalo ostavi, zašto da tegliš?” “Ali Petra, to su samo orašasti plodovi” čudim se. ”Sve se to računa. Zahvalit ćeš mi kasnije.”

A samo takvom, dosta radikalnom metodom, bilo je moguće moju pažnju sa šarenih slikica i dopadljivih oblika skrenuti na brojeve. “Pero, vidi zgodan šator!” razdragano javljam. Petra uzvraća: “Težina?”

I tako opuštena i uvjerena u svoje znanje o gorštačenju, prisustvujem jučer Highlander prezentaciji. Petra, Miki i ja sve to već ionako znamo, ali red je red. Dva hipster gorštaka počnu priču a ja, da mi brže prođe vrijeme, otvorim ponuđenu foto galeriju s prošlog Velebita. Ma vidi, Tamara i Radić! A gle ovu fotku, lampice i šator…kako foraaa!

Odjednom uočim neko komešanje na ekranu. Pogledam bolje, a pred mojim očima, dotad mirni i sasvim bezazleni zamotuljci, počnu se pretvarat u ultralight šatore, krevete, hammoke, bivke, ultralight vreće, drybegove…izbezumljeno počem tipkat: “Linkove, linkove objavite…! Gdje se to kupuje??”

Al hipster gorštaci se ne daju smesti. Mirno i robotski nastavljaju nabrajat: merrino odjeća, merrino donji veš, pokrivalo za glavu, štapovi, astrofolija, naglavna lampa, baterije, dehidrirani noodlesi, flasteri, zavoji…

Nakon što su linkovi objavljeni, sljedećih nekoliko sati provedem istražujući navedenu nužnu opremu. A čuj, moraš imat kvalitetno. Nema smisla sad uzimat neko sranje od opreme, pa poslije opet ispočetka. Jer kad jednom postaneš gorštakinja, to ćeš stalno koristit. Više praktički i nećeš spavat u kući, nego na dvorištu.

Tomo se naviri u sobu: “Si našla kaj?” Šutim i nastavim buljiti u šarene slikice s velikim iznosima ispod njih. Napokon ga pogledam u oči i sasvim otvoreno pitam:

“Jel znaš možda kolka je cijena bubrega na crnom tržištu?”