Već u taksiju kojim započinje moja ZTŠ vikend avantura, Petra mi pokazuje kartu Velebita. “Evo, do tud se vozimo džipovima, onda idemo na Sveto Brdo, Vaganski vrh i dalje. E sad. Vidiš ovu tu stazu? Zove se Lipa staza.” Nakon mog letimičnog pogleda, Pero nastavlja: “Netko bi mogao doć na ideju da tu nekaj kratimo, al ja sam čula da je to grozna staza. Znači, ja tu ne idem.”

U Paklenici se sastajemo s ekipom i smještamo se. Prije spavanja bacim zadnji pogled na društvene mreže i vidim Stjepanovu objavu: “Lipa staza nije baš lipa…haha”. Uopće ne izgleda strašno. Uostalom, ionako ne idemo tamo.

Ujutro je dan savršen. Vozimo se džipovima do Libinja, uspinjemo na Sveto brdo. Hodamo, upijamo divote koje moj savršeni Velebit nudi u izobilju. Ponesen sveopćom atmosferom, Domić predlaže da se obiđe još poneki vrhić. “Idemo na Brundu, Liburniju, Babin kuk i onda izbijamo kratko na Lipu stazu i nazad na greben…”

“Oprez!” mislim si  “Nije li rekao Lipa staza?”

Tamara prva ne ide. Dobro, ona ima opravdani razlog. Petra odustane, al što je još gore, pusti mene da veselo odskakućem za Domićem. Umjesto da me odalami preko uha i izdere se: “Di ćeš ti? Šta sam ja tebi govorila u taksiju!”

Vidi ti mene, mislim si nešto kasnije. U društvu prekaljenih ultraša: Radić, Željka F., Špehar, novopečena Dina i ja. Penjemo se, spuštamo, pogledi su spektakl. Pa sajlama na Babin kuk. E sad tu negdje presjecamo na Lipu stazu. Taj komadić.

Međutim, stvar se komplicira i do moje svijesti dopre informacija da smo se prenisko spustili i da nemamo kud nego gore. Naravno, po Lipoj stazi. Čujem Domića kako urla “Ma ovo će biti čisti seks, a to svi volimo!”

I tako počne taj teško opisivi uspon. Kamen koji se trusi pod nogama, kosina pod kutem od 90, uporišta nema. Propadam, klizim, upirem nogama, lomim ruke, padam, grebem, plačem. Nakon cijele vječnosti, pogledam gore. Pomaka nema, stojim na istom mjestu.

Domić leti po onom prokletom siparu i govori mi stvari tipa: ”Ajde Maki, super ti ide…ovo je pomicanje granica, ovo nije za svakog…” I u pravu je. Ovo je samo za odabrane budale poput mene. Koje pičke materine ja izvodim? Ovo ja ne mogu popet, ovo nitko ne može popet.

Nakon beskonačne agonije, ipak dignem pogled. “Ma pogledaj ti onog bolesnika Radića. Pa on je već skoro gotov. A tek Željka F! Pravi se kao mila i draga, a u stvari je žena zmaj…” Agoniju mi prekida zvuk mobilnog telefona. Iza sebe čujem zadihan i napet glas prekaljenog ultraša Špehara kako viče: “ O tome ćemo drugi put…sad umirem na Velebitu!” Zahvalna sam mu. Fakat me utješio tim krikom.

Domić po enti put dolazi do mene. Zadnjim snagama mu želim reći: “Spasi sebe i druge, mene ostavi. Neka, naživila sam se ja dovoljno. I seksa i svega. Javi mojoj djeci da mi je žao što su imali takvu budalu za mater, nisu to ničim zaslužili.”

Na sreću, priča ima sretan kraj. Preživjela sam taj uspon i sve ostalo što je uslijedilo. Htjela sam još malo cvilit o Lipoj stazi, al ubrzo su me ušutkali pričom o Mateju. On je pak za grah i pivo, da obori rekord nekog sličnog bolesnika, iz vica prošao stazu gore i dolje. Ne znam kolko mu je točno trebalo ni kako je točno to izveo. Kad smo kasnije sreli njega i Margitu, potvrdio je tu ludost. I još je dodao da je staza i njemu bila teška. To mu, normalno, ni trenutka nisam povjerovala.

Po povratku u Zg, mama mi šalje poruku. “Iva, čujem da si opet izvodila gluposti. Ne možeš se više ponašat ko balavica. Velebit je lijep, ali prekini s tim dok nije kasno.”

Nakon kraćeg razmišljanja, odgovorim: “Mama, ne mogu prekinuti. Znam da ti nije po volji, ali probaj shvatit – ja ga silno jaako volim!”

2 misli o “Lipa staza

  1. Kako si mi uletila kao budali samar. Naime, to je plan bio jos u travnju, ali nije se poklopilo s Josipom Toljanom (i bolje da nije jer bi upali u snijeg do jaja) pa sad rekapituliram ideju u glavi za neki drugi put, izbjegavajuci naravno ljetne mjesece. Paklenica-Lipa Staza-Vaganski pa nazad (u trku). Koliko vam je trebalo po Lipoj? Cca…

    Sviđa mi se

    1. Mi smo na Lipu izbili ispod Babinog kuka…ako pogledaš na karti to je zapravo gornji dio staze…taj je ujedno i najgori dio koji smo prolazili točno 1,30 min…onaj donji dio je navodno lakši za proć. Gornji dio nije trčljiv, ne znam kakva je stvar sa donjim. Mislim, ima ljudi koji trče tu stazu u cijelosti.Ja osobno i ostatak (ne baš skroz neiskusne ekipe) smo se mučili samo ju ispenjat…al dobro, mi smo prije toga već penjali Sveto brdo i druge vrhove tak da smo i bili malo umorni…možda da nismo bi bilo lakše…

      Liked by 1 person

Odgovori na ivamaki Otkaži odgovor

Popunite niže tražene podatke ili kliknite na neku od ikona za prijavu:

WordPress.com Logo

Ovaj komentar pišete koristeći vaš WordPress.com račun. Odjava /  Izmijeni )

Google photo

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Google račun. Odjava /  Izmijeni )

Twitter picture

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Twitter račun. Odjava /  Izmijeni )

Facebook slika

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Facebook račun. Odjava /  Izmijeni )

Spajanje na %s