“Dosta je bilo besmislenog bauljanja!” govorim si dok mi prst klizi po zaslonu mobitela. Stisnem lajk nekom liku kojeg ne poznam i odem na stanje zaliha opreme koju ne namjeravam kupiti. “Koliko dugo misliš otezat s povratkom na trening? Bicikliranje i šetnja pasa se ne računa, to znaš.” Znam. Trebam se pokrenut. Ali ne u smjeru police sa slatkišima, nego u potragu za novim trkačkim izazovom.
“Šta misliš o Dalmacija Ultra Trailu?“ ometam Mihu na poslu “Ne. Nije to još za tebe. 56km i cca 3000 uspona.” Snuždim se. “Ali Miho, i druge cure iz ZTŠ se prijavljuju na DUT!” “Pusti ko se kam prijavljuje, to je teška utrka. DUT bu ti R.I.P.” Taj dečko fakat nema dlake na jeziku! U pravu je, ali kaj nemre to nekak zapakirat? Kao, na primjer, Domagoj. Na moje pitanje o DUT-u vrlo neutralnim rečenicama objasni mi da je taj teren dosta zahtjevan i da vjerojatno u ovom trenutku nisam dovoljno utrenirana.
Nitko od njih dvojice ne pita zašto baš DUT? Srećom po mene, jer bi im morala reć da sam čula da se u startnom paketu dobiju super majice. Znači, ja nemam pojma o utrci al bitno da sam zapičila 56km. Uopće nisam uzela u obzir visinsku razliku, ni kamenjar, ni to da baš nisam trenirala za takvo nešto.
Tješi me spoznaja da u trkačkom svijetu svi u nekom trenutku počnu pretjerivat. Odjednom nije dovoljno 20,30 km…mora bit više! Šta ću se uopće dizat iz kreveta za ispod 30km i bar 2000m visinske. A do jučer sam crkavala na 10km…Ma šta govorim!? U utorak prije 2 dana sam jedva dočekala kraj treninga, i to nakon samo par tjedana pauze.
Nakon treninga, u birtiji Baraka mahom ZTŠ ekipa pije protu-upalne pive. Miho, Zrile i Žaci prepričavaju dogodovštine s Tvrdog Oraha. Uz orošeno piće, sva ta muka zvuči dosta zabavno:„I ja bi išla sljedeće godine! Ali nemam partnera za utrku, nisam nikad vozila kajak a nemam ni bajk…!”
Dražen se smije: „Kolko smo se mi treneri nagledali takvih previše ambicioznih! Čim ih malo krene, odmah počnu pretjerivat. Onda otpeglaju neku ogromnu dužinu i nestanu. I to je to.“ Ali ja neću. Ja bi da traje! Ko da mi čita misli, Draž nastavi: „Ak hoćeš da traje, treba bit realan. Polako, sve ima svoj red. I treba trenirat. Ne idu te teške utrke sam tak. Evo ja sam na 100 milja išo tek nakon par godina.“ Slažem se. Treba bit realan. Al kako?
Čini mi se da je za bit realan najbolje pogledat istini u oči. I to na treningu. Ak ti trening izgleda ovak ko meni u utorak, možda treba smanjit doživljaj.
U šetnji s psima tom sam temom “zabavljala” dog frenda Juru. Mladića s velikom količinom svakodnevnih briga i odgovornosti. Jura me pažljivo saslušao, i istovremeno na zaslonu provjeravao svoj mobitel s oko hiljadu neodgovorenih poziva. Na rastanku mi veli:
“E znaš kaj mi je drago?“ Kaj? „Da ti stvarno nemaš nikakvih problema u životu.“
volimbrdo.blog 