Kao svi zaljubljeni i mi smo imali šifre. Na primjer VT znači „volim te.“ Al bude tako u braku, da mnogim lijepim običajima s vremenom odzvoni. Zato ne čudi Tomina zbunjenost mojom porukom: „Ovaj vikend VT. Pakla bejbe.“„ Kaj? Idemo u Paklenicu?“ „Ma ne, ja idem u Paklenicu. Na Velebit Trail. Al s Goranom.“
A moj prvi susret s VT-om nije bio ljubav na prvi pogled. Ima tome par godina, našla sam se na stazi od 16km. Predugo sam se vukla i sunce me ubilo. U cilju mi je prišla neka cura: “Izgledaš loše!” Gledala sam kroz nju, bez odgovora. “Hoćeš naranču, vitamine, magnezij?” Neću. Daj vode. Ili još bolje, pusti me da plutam u moru. Kao leš.
Velebit je isti, i dalje mi se sviđa. Baš kao te godine kad sam zbog njega skoro izgubila glavu. Drugačije je to što sam ja u međuvremenu radila na sebi. Trčala kontinuirano. Ne pila, ne pušila. Družila se skoro isključivo s fizički zdravom i top utreniranom ekipom. Na kraju krajeva, danas uz mene stoje stručnjaci.
Ta razlika, onda i sad, bila je očita već po dolasku. “Tu je brdo ZTŠ ekipe, luda škvadrica…Bili su danas 42km po Vb, zgorili su ko jastozi.” pišem Tomi. “Svi ste vi obični egzibicionisti”.
U cik zore, prije starta, Goran i ja pijemo kavu. Od nekud se pojavi Budimirka. Pravim se da uživam u kavi i da sam prisutna, al zapravo samo hoću već jednom krenut. Joggamo do starta. Mi u ful opremi, Ivana u natikačama.
Odmah na početku, pošteno me probije znoj. Slijeva mi se iz kose u tenisice. Kroz glavu mi prolaze Domićeve riječi: ”Prvih par kilometara trči da ti je ugodno, al malo jače…uspon na Anića kuk probaj power walkat… i nemoj se vuć.” Misli mi prekida nečije deranje: “Ej Ivaa, pa di si ti?” To su neki poznanici, penjači. Samo im mahnem. Pa na utrci sam!
Dođe uspon na Anića kuk. I to traje. “Šta nisam ostala s penjačima” pomislim. Nakon uspona livada, pa šumica. Upadnem u ekipu seniora. S njima trčim par kilometara. Jedan od njih mi svako toliko vikne: “Ajde curo, ajde. Dobro je sve!” U nekom trenutku ostanem sama. Trčim po Velebitu i osjetim ushit: “Točno sam tu di želim bit!”
Nešto kasnije, plava majica u šumi: “Draaž, kako sam sretna što te vidim!” “Nisi jedina… Peglaj samo! Dalje je sve nizbrdo!” Skakanje po korjenju na tom dijelu staze me par puta umalo koštalo pada, ali uspijevam proći bez posljedica. Napokon PD Paklenica i voda. Ljubazni mladi trkač pomogne mi napuniti flaske. “Dobro vi idete, imate još samo 9 km.” Sad ide makadam, sad ima da letim.
Odjednom mi počne zvonit mobitel. Ignoriram ga, ali zvonjava ne prestaje. Ko me sad zove? Mama. “Gdje si?” Pokušavam stišati disanje: ”Nigdje!” Tišina s druge strane. “Dobro. Nemoj da ti padne na pamet ić trčat po Sljemenu. Vidiš kakve su vrućine.”
A najgora vrućina tek je uslijedila. Srećom, ubrzo i kraj. Opaki je zvizdan i ulazim u cilj. Ekipa mi plješće iz pizzerije. Vrijeme 4:27. Uzmem medalju i odem do mojih ZTŠovaca. Sretna sam, a i oni zbog mene. Ovih pola godine bilo je intenzivno, al uspjela sam to pristojno izvuć. Bez ozljeda. Bez sranja. Uz pomoć dobrih ljudi. Ma najboljih! Moram se javit Mihi i Zrile.
Naručim si veliku pivu, odem po grah. Dignem noge na zidić i zadovoljno pomislim:
“Sviđa mi se ovaj Velebit Trail. Možda postoji neka mala šansa da se i ja njemu sviđam? Vidjet ćemo dogodine!”
volimbrdo.blog 