“Maki, ja još nisam počela trčat!” veli Ana. Pa ni nemoj, ko te tjera? “Ma ja bi krenula, al svaki put kad odlučim, nešto se zajebe i ne odem. I tako već par godina.” Kužim te skroz, tako i ja krećem kod doktora za sinuse. “E, zovem te da mi kažeš jel ima neka muzika? Ono, da mi bude lakše dok trčim? ”

Ima naravno, ima more te mjuze. Uzmeš aplikaciju, odabereš kompilaciju, prilagodiš pejs a možeš i vrijeme. Slušalice naguraš u uši, klikneš plej i to je to. Kome ide. Meni nije išlo, a probala sam više puta. Uzela sam aplikaciju i odabrala funk. Nije bilo loše u početku, al u nekom trenutku stvar se počela debilizirat. Ubacivat neki tehno pop, ne znam. Počelo me to sranje od glazbe kljucat u mozak. Usred mraka sam stala, skinula rukavice, smrznutim sam prstima živčano počela udarat po mobitelu. Onda je nestalo signala. Onda su mi šmrklje počele kapljat po ekranu. Došlo mi je da bacim taj glupi mobitel, tu retardiranu aplikaciju i sve skupa u kvragu.

Od onda u ušima – tišina. Doduše, uvijek se bez mog znanja ulovi neka stvar i onda pegla. Na primjer „Watermelon sugar high“. Tu ti zgodan mladić pjeva djevojci kako voli jesti lubenicu s njenog trbuha. Ako mene pitaš, to je genijalna ideja! Još po ovoj vrućini.

Problematiku mjuze i trčanja prepričam Ani. Skužim da nije sasvim zadovoljna mojim odgovorom. “A kaj ti je onda u glavi?”

Niš, Anči. Samo lubenice.

Komentiraj

Popunite niže tražene podatke ili kliknite na neku od ikona za prijavu:

WordPress.com Logo

Ovaj komentar pišete koristeći vaš WordPress.com račun. Odjava /  Izmijeni )

Google photo

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Google račun. Odjava /  Izmijeni )

Twitter picture

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Twitter račun. Odjava /  Izmijeni )

Facebook slika

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Facebook račun. Odjava /  Izmijeni )

Spajanje na %s