Sve prođe. Sve šta je ružno prođe i sve šta je lipo prođe. To mi je Štroky reka jedanput kad san nešto bila u bedu (jer je nepristojno reć u ku***). I dok se svim naporima svi masu trudimo osvijestit prolaznost kad se zabijemo malim nožnim prstom u skalu, nisan čula da itko za vrime seksa, dok jede slaju, dok se slika isprid rimskog koloseuma i slično viče ‘ovo će proć’. A nekako mi se čini da bi to trebalo iz dva razloga: 1. da se ne vežemo puno za lipe događaje jer će izostanak istih na kraju bolit, a 2. da trenutno uspijemo razvit zahvalnost šta nam je nešto lipo.Naravno da je najlakše povuć crtu s trčanjen, jer je, pokazalo se zadnje dvi tri godine, trčanje svršena usporedba za sve. Ili moj muž ne razumi druge usporedbe, pa je meni tako lakše. Prije 5-6 godina išli smo skupa na neku trku na Velebit. 3 miseca smo prije pričali o tome, iša je i Novak, kupili smo nove stvari, imali plan, patike za taj teren, masu vode, rezervne donje majice i bili smo ka dica na izletu. Posli smo se napili ka guzice i prepričavamo taj događaj i dan danas. Čak san i napisala osvrt da zapantin u detalj kako nam je bilo. Taj dan ne znan jesmo li od skoro 30 km pretrčali 3, ali to je bilo trčanje! Istu stvar smo napravili i prije par dana. ‘Idemo na Velebit?’, ‘a.’, ‘jel to da il ne?’, ‘a.’, ‘Ja bi iša na 25’, ‘ja na 42.’, ‘uvik mi radiš kontru.’, ‘kad mi ideš na živce.’, ‘onda ti neš ić.’, ‘aj oću. Pribacit ću trening od petka u ponediljak i zaminit sridu za dva tjedna s ovom subotom.’, ‘jel se ti to za nešto spremaš.’ Vrištanje da se ja nikad za ništa spremam i ko može bit takav debil da glupu rekreaciju stavi tako visoko na listu prioriteta! ‘spreman se za olimpijadu u paklu!’ a zapravo san uvik u nekom filmu. Ujutro me tip probudi u 5. Koji debili! Probudili smo se na dugi vikend u 5 ujutro! Triba nam oduzet slobodne dane! Jesan mogla ne ić. U autu je grobna tišina jer se moji karakteri kolju između mota ‘ne se dizat u jednoznamenkaste sate’ i ‘carpe diem’. Kad smo stigli tamo je još debila ala mi. I onda ide utrka, stampedo, lip pogled, tu san bila, šuma, i tu san bila, poznati lik, poznate cure, voda, svugdi san bila, cilj, pivo, ekipa, doma spavanje. Fuuuuck. Kako je proletilo? Di su moji endorfini? Platila san ‘time of my life’, a dobila ovo? Prošlo je. Utrke više nisu vikend u Parizu. Sad su više ka brak. Svi smo se navikli jedni na druge, ako nekog nema onda tek svatimo kad boli i kad nam nedostaje. Možda ka narkomanu triba dignit dozu… povećat kilometražu, više platit startninu, dat se na treninzima, nać novu planinu… Šta ja znan. Mene je dugo i držalo. Sad je navika, sad je trčanje onaj obavezni dnevni šut da ‘budem na nuli’, a utrke su jedini disko za koji se znan obuć.
Karmen Kostanić Jurić
volimbrdo.blog 