“Mama, meni je vruće” zapomaže moja mlađa kćer dok sitnim nožicama grabi za starijim bratom. Nije dijete krivo što je mama odlučila bit Gorštakinja. Nije kriva nit što je mama kupila šator. A pogotovo nema veze s tim što je mama, taj isti šator odlučila isprobat u Maksimiru. Za najvrućeg dana. “Ajde, izdrži još malo. Sad ćemo ga dić.”

Ovo je dio priče o Highlander Blidinje avanturi koja je pred vratima. Pero, Miki i Maki svoje pripreme privode kraju. Svaka na svoj način. Na primjer, Maki voli video prezentacije. Svidio joj se jedan bosanski gorštak Nikola koji joj je na tečnom engleskom objasnio da su za hajkanje po BiH bolje trail tenisice. Od pristupnih cipela koje ima. U stvari, rekao je da su njemu bolje. Al Maki ne voli kad joj govore: “Sami odlučite.” Otišla je u dućan i kupila još jedne trail tenisice. Pa, Bože moj, ove su za Blidinje!

Kod Maki je i sva je ostala oprema prema preporukama hipster gorštaka. Osim naputaka za donji veš. Merrino gaće su otpale prve. I to zato što Maki nešto babskije u životu nije  vidjela. A kamoli stavila na sebe. Zamisli da tamo usred kamenih klisura Čvrsnice susretne nekog Gorštaka. S tim gaćama nema nikakve šanse. Zbog toga ih je s gnušanjem odbacila!

Zabavno je promatrat kako se Pero priprema na puno ekonomičniji način. Ona sve pomno bilježi, broji i važe. Zatim izrađuje excel tablice i šalje ih ostalim sudionicima: “Bok cure, tablica u prilogu.” A tablica sadrži sve: od broja orašastih za doručak do boje donjeg veša po danima. Uz to je i precizno izvagan svaki komad opreme. Maki se ne usudi reć Peri da se ona tih excelica užasno boji. Hrabri samu sebe da izdrži do kraja, da pročita jebene excelice. Al ne ide joj i onda pukne: “Pero, niš ne kužim. Kaj je onda s tim plinom? Kolko nosimo? ” “Sve ti piše u excelici.”

O pripremama koje provodi Miki, niti jedna od njih dvije ništa ne zna. Miki se povremeno javi u grupu, tek da se zna da je živa. Iz šturih poruka tipa: “Imamo magnezij”, “Izvagala posuđe” teško je zaključiti u kojoj je zapravo fazi.

“Ajde, komarci nas ubijaju. Idemo dić taj šator” veli moj sin, bivši izviđač. Podigli smo šator za čas. Dopustila sam djeci da ga isprobaju. Nakon igre u šatoru na nešto višim temperaturama, njihovo oduševljenje je spasnulo. “Mama, jel možemo sad na sladoled?”

Kako to mislite, na sladoled? Pa niste prešli niti 2 kilometra od predviđenih 20! I to malo ste hodali po hladu. A gdje su vam ruksaci, voda, trail tenisice, power bankovi i naglavne lampe? Klinci počnu kolutat očima.

A jel vi znate one Peru, Miki i Maki. E vidiš, te cure će sigurno postat Gorštakinje…a ne vi!

Komentiraj

Popunite niže tražene podatke ili kliknite na neku od ikona za prijavu:

WordPress.com Logo

Ovaj komentar pišete koristeći vaš WordPress.com račun. Odjava /  Izmijeni )

Google photo

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Google račun. Odjava /  Izmijeni )

Twitter picture

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Twitter račun. Odjava /  Izmijeni )

Facebook slika

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Facebook račun. Odjava /  Izmijeni )

Spajanje na %s