Prošlo je 7 dana. Moje uganuće gležnja dogodilo se prilikom silaženja s planine Čvrsnice. Od trenutka kad sam svim ljudima na planeti Zemlji obznanila svoj jad, spoznala sam nekoliko važnih stvari.
Prvo: uganuće gležnja često je kao ubod komarca. Doduše, više boli, veća je oteklina i općenito više gnjavi. Ali, činjenica je da se događa stalno. U ovom trenutku sigurno netko negdje guta suze, stavlja led na nogu i razmišlja o propalim planovima za 100 milja Istre, na primjer.
Drugo: ljudi su dobri i daju savjete. Savjeti su mi razumljivi: plivaj, hladi gležanj, stavljaj na povišeno, maži kremom.” Sve to poslušno i radim. Imam problem samo s jednim: “budi strpljiva”. Taj mi se dio mora ponavljat više puta dnevno.
Treće: ozljede su neminovne. Znam to, ali sam naivno mislila da tome ne podliježem. Ja sam ipak Maki. Moj štreberski pristup rekreaciji do sad mi je stvorio neprobojan štit od padova i svih drugih pripadajućih demona. E pa…nije.
Četvrto: nemam pojma kaj će bit dalje. Znam da će proć, ali kad. Za kolko? Kaj će bit s mojim planovima? Zbog tih pitanja, bez imalo sam srama uzurpirala trenera na godišnjem odmoru. Ko mu je kriv šta ima vikendicu blizu Tisnog! Namoljakala sam ga da dođe i da mi neke konkretne odgovore.
Za povoljnu prognozu, sutra ću mu ponudit ovaj jedan bubreg šta mi je preostao.
Al Domić nije od jučer. Mogu ja njemu nudit brda i doline, već znam kaj će mi reć: “Maki, budi strpljiva, čekaj da se noga oporavi i…samo plivaj!”
volimbrdo.blog 