Zagledan u pučinu, moj muž puši. Odjednom kaže: „Meni nešto ne ide u glavu. Zašto ti nikad nisi pokušala svirat neki instrument?“ Začuđeno podignem pogled s ekrana mobitela.„ Ja sam stvarno mislio da ćeš prosvirat.“ Pa i jesam prosvirala. Samo ne na glazbu.
Nisam sigurna čemu služe ovakvi razgovori? Nismo li naredali troje djece da na njima iskaljujemo svoje neostvarene ambicije? To smo se dogovorili na početku i tog se plana treba držat. Budimo zadovoljni što Njezino Visočanstvo bez problema odrađuje Tomine glazbene aspiracije. Još samo da se Mali ostvari u sportskom smislu.
A mislim, roditelji moraju shvatit da nisu sva djeca za sve. Doduše, kod sina se moram složit s mužem. Mali je multi talent. Neki dan ga gledam dok pliva. Ma to je praznik za oči! Jedino je problem što ne želi plivat, nego igrat glupi nogomet. A u nogometu je bezvezan.
„Gotovo je s nogometom, na jesen te upisujem na dva sporta. Biraj koja ćeš. Evo jedan nek bude plivanje, drugi ne znam. Ti odaberi.“
Mali odmahne glavom: „Žao mi je, al ništa od toga. Tata mi je obećao da će sve bit po starom. Ako na jesen upišem trubu.“
Mili Bože, tek sam sad shvatila kakav je moj muž prljavi igrač! Taj će zajebat vlastitu djecu, samo da ostvari svoje bolesne ambicije.
volimbrdo.blog 