U srednjoj školi i na faksu me ništa sportsko nije zanimalo. Godine studiranja, pogotovo one koje su uslijedile nakon što sam „ušla u svijet odraslih“ bile su prilično nezdrave. Ja sam, naime, jako zavoljela Birtiju. Od sigurne propasti u koju me gurala ta toksična ljubavna veza, spasila su me djeca. I to čak tri puta. Kad sam četvrti put počela predugo ostajat na cugama, dogodilo mi se trčanje. Paradoksalno, avantura s trčanjem počela je upravo u Birtiji.
Jedne sasvim obične večeri u Pifu, Tina me pozvala da s njom otrčim utrku građana na Zg maratonu. Utrku čega?
Tek sam tada spoznala koliko je užasno nemjerljivo dugo 5km. „Maki, budalo, idiote idiotski. Dušu ćeš ispustit, jebala te cuga i pljuga i obećanje Tini. Umrijet ćeš, evo sad tu, na cesti kao pseto.“ U tih 5km, cijeli mi je život promicao pred očima. Ne pretjerujem kad kažem da je patnja bila strahovita. No tad, baš tog dana dok sam susprezala poriv da se izbljujem tamo negdje u Draškovićevoj – nešto se dogodilo. Šta je to bilo, nemam pojma.
Nakon tih početaka, neobaveznog trčanja i zadnjeg djeteta, napokon mi se dogodio trenutak kad je sve počelo. Za pravo. U trenutku kad sam ponovno počela mislit da Birtija i nije tako toksičan ljubavnik kao što bez sumnje jest – upisala sam se u ZTŠ. Skraćeno od Zagrebačka treking škola. O njoj je već puno toga dobrog napisano, ne znam šta bi ja još mogla dodat. Osim da je meni susret s tim ljudima promijenio život. A znam i da nisam prva nit zadnja kojoj se to dogodilo. Da bar ljude koji se muče s „rekreacijom“ mogu uvjeriti da dođu baš u ovu treking školu, tako lako kao što je Tina uvjerila mene da je utrka građana dobra ideja. Ali, kao što ljude ne možeš nagovoriti da pročitaju dobru knjigu, tako ih ne možeš nagovorit da dođu u ZTŠ.
Znači, nema nagovaranja. Treba samo normalno, opušteno pritisnut link na prijavu i upisat se. https://srdzagrebtreking.hr/
volimbrdo.blog 