Vratila se ja doma, na Brdo. I kao malo dijete u dućanu s igračkama, rastrčala se po Sljemenu. Malo na uprić, pa trk dole do livade, pa opet gore na vrhić, pa malo dolje do potoka.

Drugo jutro pišem poruku: “Ne mogu danas radit trening. Imam noževe u kvadricepsima, boli me za popizdit.” Zapravo hoću reć da ne mogu normalno ustat, sjest, nit hodat. “Dugo ti nije bilo brda, pa sad radi rusvaj.”odgovara Domić “Ipak ti odradi 90 minuta po Maksu, ne moraš ubrzanja.”

Pa jel taj čovjek normalan? Upravo sam rekla da me užasno boli! Nečovječno je to tražiti od bilo koga. Puknut će mi mišići…ko zna šta se sve može dogodit s tim noževima u nogama!

“Ajde, saberi se” kažem sebi. “Nitko te nije tjerao na ultru, sama si htjela.” Nevoljko obučem tene, uzmem pse i odem na Dotku. Odgulit ću trening, iako mi je fakat koma… al svakim korakom sve manje. Trčim neko vrijeme, čini se ko vječnost. Pogledam na sat – 18 minuta!

S vremenom preuzmu misli o Istri. Sjetim se Mihe koji mi je rekao da mogu završit stazu bez beda i da ću najvjerojatnije uživat. Ali kako zna?

Odlučim da ću trening završit u Maksimiru. Želim danas vidjet ljude! Ko naručeno, sretnem prijateljicu Jasnu koja staloženo šeće svoja dva psa. Taman hoću priču s pasa prebacit na trčanje, kad ravno na nas natrče ZTŠ-ovci: “Ej Maki, pa kaj nisi došla trčat?”

Eh, kaj nisam? Duga je to priča! A sve vam je to, dragi moji, počelo jednog dana kad sam zabrijala da ću postat ultrašica…

Komentiraj

Popunite niže tražene podatke ili kliknite na neku od ikona za prijavu:

WordPress.com Logo

Ovaj komentar pišete koristeći vaš WordPress.com račun. Odjava /  Izmijeni )

Google photo

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Google račun. Odjava /  Izmijeni )

Twitter picture

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Twitter račun. Odjava /  Izmijeni )

Facebook slika

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Facebook račun. Odjava /  Izmijeni )

Spajanje na %s