Kad me nešto muči, ja o tome većinom šutim. A kome se da slušat o tuđim problemima? Prije sam bila redovita na kolegijima iz birtaške primijenjene psihologije, ali ni toga više nema.
Mislim, nije da nemam s kim pričat. Problem je u tome što izgubim volju za razgovorom kad se puno dobronamjernih savjeta počne gomilat.
Naravno, i ja radim istu stvar. Napeto slušam dok ne počnem nešto svoje. A sve u želji da, tog nekog s druge strane, moja priča prosvijetli i da mu obavezno promijeni život na bolje.
A tek sam jučer u šetnji s frendicom, skužila opako dobru vrstu empatije. Spontano sam joj ispričala nešto iz svog života. Dok sam pričala, ona me pažljivo slušala. Po završetku, samo je rekla:
”To je fakat sranje!” Je, prilično sranje. “Kužim. Al ti se super nosiš s tim! Svaka čast.”
I to je bilo to! Sve što mi je bilo potrebno od razgovora o toj temi. Uho za slušanje i priznanje da problem postoji. Bez priče o iskustvima drugih ljudi, analize prošlosti, sadašnjosti i budućnosti.
Bavim se mišlju da joj ponudim poziciju guru-a, osobnog iscjeljitelja, trenera za život…?
Uostalom, nek sama bira titulu, rad joj je ionako pro bono.
