„Iva, jeste za kavu?“ pita me urednik. Kao u filmu, on sjedi za stolom ispred velike ostakljene stijene.„Tražim nekog za intimu, odnose, veze, seks. Treba pisat proživljeno i u glavu!“. Pogleda me ravno u oči: “Možete li vi to?”
„Ovaj…da. Mogu!“ odgovorim. Fotelja u kojoj sjedim je udobna, njen zagrljaj godi. Baš kao i espresso u maloj šalici. Minute prolaze, razgovor teče. Kužimo se, urednik i ja.
„A imaš li muda?“ pitam se malo kasnije, dok euforija kopni.”Razmisli dobro! Nije to isto ko pisat o kuhanju ili sadnji vrta. Tekstovi moraju bit iskreni i bez foliranja. A to može bit neugodno! Bilo bi nagađanja, je li to bazirano na stvarnim događajima? Mučen takvim pitanjima, muž bi ti mogao postat nezgodan i dalek.“
Praznih kolica, zastanem nasred dućana. Treba razmislit o svemu! I usput, dok tako razmišljam, priznajem da me potencijal ovog razgovora veseli. Samo, fali hrabrosti!
Malim koracima! Evo, ovih dana skupljam hrabrost poslat jednu poruku. Kad mi narastu muda, napisat ću je i poslat toj osobi. Osoba će poruku otvorit i bit će joj čudno. Na ekranu će pisat tek dvije riječi:
“Nedostaješ mi.”
volimbrdo.blog 