Nedavno mi se ukazala prilika da pišem. Nakon godina uronjenosti u slojevite teme odnosa, učinilo mi se da sam za to spremna.

„Ma di ćeš pisat o tim stvarima, ne budi luda…ljudi su konzerve, pa vidiš di živimo?!“

„Nisi feministica, nisi poznata…a broj klikova se itekako računa…!“

“Samo je nebo granica!”

A mojoj je odluci presudila neugodna tišina za obiteljskim stolom. U njoj sam osjetila kako mi se nad glavom skupljaju sumorni oblaci. Kad me urednik nazvao, brzo sam izgovorila: “A mogu li pisat o uzgoju kaktusa?“

Ipak, učinila sam jedan mali, ali hrabar korak! Napisala sam “nedostaješ mi” i poslala poruku. A zapravo, glupo je slat takve poruke. Jer, šta reć na tu intimnost? Razmišljala sam koliko bi meni dugo trebalo da smislim nešto bolje od “šta ti ja mogu..?”

Ali meni je odgovor stigao odmah! Otvorila sam i pročitala s lakoćom sročene, skladno posložene riječi. Poruka bez ijedne pukotine, bez ijednog čavla! Savršena kao prizemljeno Sunce.

Izgleda da sam u vezi kaktusa dobro odlučila, jer na takvu poruku ja znam reći samo:

„Hvala ti.“

Komentiraj

Popunite niže tražene podatke ili kliknite na neku od ikona za prijavu:

WordPress.com Logo

Ovaj komentar pišete koristeći vaš WordPress.com račun. Odjava /  Izmijeni )

Google photo

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Google račun. Odjava /  Izmijeni )

Twitter picture

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Twitter račun. Odjava /  Izmijeni )

Facebook slika

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Facebook račun. Odjava /  Izmijeni )

Spajanje na %s