Povratak

„Može“ riječ dopre do mene kroz šum vode. „Može? Kaj stvarno?“ Fizio Tin ugasi vodu i obriše ruke. „Da! Možete probat trčat, lagano i po ravnom…“

Doma se vraćam na bajku. Na suncem obasjanoj zebri, gužvaju se prvašići: „Učiteljice, možemo mi sad ići u zoološki?“

Ma kako ne biste mogli!? Pa danas se sve može!

Par sati kasnije, vrtim se po kući. Sad je idealan trenutak! Doma je samo sin, a njemu ne treba puno objašnjavat. Dok kopam po ladici sa stvarima, pere me nervoza. „Di su mi čarape, one za trčanje? Sve mi samo uzimate…“ Sin podigne pogled s igrice „A di ideš ti?“ S čarapama u ruci i puno blažim tonom, velim: „Paa, idem malo probat trčat….“

„Okej. Ako ti ne bude dobro, odmah se vrati.“

Daj mali, ne lupetaj! Šta ne bi bilo dobro? Evo, ludilo mi ide! Malo sporije od one cure u igrici, al to je to! Nema šepanja, nema struganja…sama lakoća i elegancija.

„Mama, to je dobro… al nemoj sad odma poludit, pa trčat onak puno!“

Ma sine, ne pada mi na pamet! Planiram uživat u toj opuštenosti i normalnosti, pa dokle ide…