Gledam u stup s markacijom oboren na tlo. Na zahrđaloj ploči piše P om na 1 148m. Jedva se vidi i strelica koja pokazuje na hrpu starog otpada. E jebiga, tu je nešto krivo! Kol’ko se ja kužim, strelica bi trebala pokazivat u smijeru planinarske staze koja vodi na vrh planine, a ne u smijeru smetlišta!
„Ej, curo! Ne valja ti taj put …“ vikne mi muški glas iz auta koji usporava blizu mene. A ja sam u nekom selu kraj Drniša. Ne znam kako se selo zove, al u njemu žive krave! I taj tip u autu se među kravama našao slučajno. Baš ga, kaže, veseli naš susret, moja zbunjena pojava, karirana košulja i slamnati šeširić! Pogled mu se začuđeno zadrži na ruksaku obješenom na leđima.
„Nećeš valjda sad ubrdo…? S tom teškom torbom…a bože sačuvaj?! “smije se on, baš onako iskreno i od srca! Kad smo kod iskrenosti, meni već neko vrijeme nije do smijeha. Predugo tražim stazu kojom bi mogla krenut na to moje zamišljeno planinarenje. Pa zar taj tip ne vidi da sunce prži? Ja pod hitno moram gore!
Bolje da crknem na usponu, nego da crknem u selu s kravama.
„Imaš li vode?“ Na moj potvrdan odgovor ovaj izvadi mobitel i na guglu mi pokaže plan. Trebam napustit krave i otić do sela Lišnjak, tamo pronać friške stupove i markacije pa tom stazom na vrh. Ljubazni mi neznanac zaželi sreću, potrubi i nestane.
Vrh Promine zove se Čavnovka i nalazi se na 1 148m. Do njega je meni trebalo oko 3 sata, uz nekoliko gubljenja po inače okej označenoj stazi. U početku je puhao ugodan vjetar, no kasnije je vjetra nestalo. Promina je lijepa, krški reljef koji mi se čini mekši i šumovitiji nego kod sličnih planina.
A mislim, budalaština je i glupost penjat se na bilo koju planinu po paklenoj vrućini. Tu večer, u zagrljaju pivnice Ninkasi, moji prijatelji su izrekli nešto slično: „Ti si totalna luđakinja! Sama si išla? Po tom zvizdanu, jel ti to stvarno trebalo…?“
A kak da velim? Nije. Fakat, mi nije trebalo! Kome uopće trebaju avanture? Na kraju krajeva, ja sam na godišnjem i rekla sam sebi da ću ko i drugi ležat na plaži i čitat lako štivo! Bit ću krotka i neću radit pizdarije…
Al šta da radim kad mi se ispred nosa, sam od sebe, pojavio srušeni stup na zvizdanu? Kako to ignorirat? Nisam mogla, morala sam otić gore i bam bam…
…opet sve po starom!
volimbrdo.blog 