„Di ćeš, ne idi tu..!“ iza mojih leđa odzvanja upozorenje. Kog se vraga ovaj dere? Ignoriram galamu i golih nogu nastavljam prodor kroz trnje. „Maki, ti si opet dehidrirala…!“ smije se čovo zamotan kao beduin. Odakle ga ono poznajem?
„Naravno da sam dehidrirala“ mislim u sebi „nemoguće je nadoknadit tekućinu koja iz mene istječe nenormalnom brzinom. Možda intravenozno? Da sam na ruksak, još neraspakiran od Hercegovine, nakačila vrećicu s infuzijom i provukla ga po Paklenici, Vlaškom gradu, Svetom brdu, Vaganskom vrhu, Strugama, Buljmi…?”
Otpijem gutljaj pregrijane vode i sjetim se! Velebit je to, tu smo! Kraj sebe jasno prepoznajem Zvonimira i Ellu, ljude s kojima sam hodočastila po Hercegovini i sad hodočastim po pakleničkom krugu…
„Zvone, vidim ljubičastu livadicu! To je ona ista šta je bila ispod Diviča…“ okrećem se prema Zvoni i ustuknem pred svojim odrazom u njegovim cvikama. Usnice su mi ispucale i sasvim bijele…!„Piješ li vodu?“ pita.
Ma slušaj, živo mi se fućka za vodu. Za dehidraciju, sunce i priviđanje ljubičastih livadica… Sve je to zbog ljubavi, razumiješ? Zbog toga što volim Velebit i zbog toga što on voli mene. I nedostajao mi je i morala sam mu to reć…!
Po povratku s Paklenice palim ventilator i fejs. Kroz izgorene kapke uhvatim tekst Bobe Đ.:
“Sudeći po objavama i fotografijama, cili fejzbuk planinari. Di god pogledan, svi se penju na nekakve vrhove i, šta je najgore, izgledaju ka da uživaju. Ja ne razumin kako normalan čovik može uživat dok ide uzbrdo. To nije prirodno.”
I nije! Ništa od toga nije prirodno i ne može bit. Prirodna je samo dehidracija, a sve drugo su njene trajne posljedice …
volimbrdo.blog 