Ja sam od one ekipe koja na poruku „Srijeda JGL?“ spremno odgovara: „Daaa! Ovu srijedu JGL – OBAVEZNO!“ I onda, 5 minuta nakon toga, marljivo počne tražit razloge da ne ode.
„Ustat u 4 ujutro? Pa od frke da ne propustim alarm nit ne spavam pola noći, ja taman zaspem oko 2! I šta, kad ustanem moram cupkat na hladnom u 5,30 na Bliznecu s lampicom na glavi! I onda start pa juri gore, na vrh! A usponu nema kraja..Ma nema šanse, već mi se povraća…! “
Dakle, ja sam od one ekipe koja odluči da je JGL previše naporan, ali od ekipe koja ipak povremeno dođe na start. Tako i jutros. „Kako si?“ pitam Antu dok u 5,30 cupkamo na Bliznecu. „Dobro sam, al neću bit još dugo…“ smije se on.
A gle, naravno da nećeš! Neću ni ja. Taj će nas JGL skroz satrat! Ispustit ćemo dušu i bolit će…ja ću se do Snopljaka zaklinjat da više nikad ne idem. Možda ću htjet odustat ovdje i sad, ali ipak neću. Ohrabrit će me ekipa u spustu i smirivanje hropca koji bi trebao predstavljat moje disanje.
A na vrhu će, ukočen od zime i čekanja, bit Sablja. On će upisat brojke i eto kraja mukama!
I ja ću bit među onom ekipom koja je sretna što je preživjela još jednu Jutarnju Gelender ligu, ekipe koju puca hormon sreće od same te činjenice i činjenice da je bol u nogama prestala. I svi će se ti sretni osjećaji poklopit s najboljim dijelom cijele priče, a to je – zora.
Ne bilo kakva zora, nego Zora iz VIP lože, samo za JGL ekipu! „E Maki, Maki“ mislit ću si ja„ Jel vidiš sad zašto se Jutarnja Gelender liga ne propušta!“
Sljedeći put ideš – OBAVEZNO!“
volimbrdo.blog 