Ne mogu reći da nisam učinila sve da samu sebe odgovorim od utrke. Štoviše, pokušala sam sve i to više puta: „Ma pusti Blatersu! Nek drugi oko toga pizde, ti nemaš potrebe. Znaš dobro šta je i kako je i zato lijepo ostani doma… ”

Govorila sam si to danima, s ciljem da odustanem.

Jer znam da je „skijanje po blatu“, bez obzira na vrstu tenisica, zahtjevno za mene. To jest, za moju glavu! Realno, za tu ekshibiciju u noćnom trajanju od 50km – start Podsused, cilj Zelina- spremni su samo najtvrđi trkači. Oni koji prema sebi ne gaje ni trunku nježnosti i suosjećanja. Kao što su Matej, Miho, Maja…pa i Žaci!

„Ma kretenarija, daj se saberi. Kaj fakat želiš cijelu noć provest u blatu i u ledenim baruštinama…?“

Ne! Fakat ne želim. Na utrku se prijavljujem u zadnji čas, potajno se nadajuć da će to Sablja zanemarit.  

Dan prije Blaterse odlazim kod zubara „Doktore, bole me svi zubi. Ne znam može li se to riješit do sutra?“ Dok razjapljenih usta gledam u strop, čujem kako iz mašinice u njegovoj desnoj ruci histerično šišti hladan zrak. U dodiru s mojim zubima taj histerični zrak boli. „Proći će za koji dan! Samo nemojte previše dugo disat na usta, naročito ne po hladnom vremenu…“

Naravno da neću! Samo ću doć u ponoć na start Blaterse. Doći ću samo da se uvjerim da je ekipa sva na broju! Da, ekipa je tu. A zašto i ne bi bila? Oni se Blaterse ne odriču samo zato što im se ne ide! Zato što su im zubi osjetljivi na hladno. Oni znaju kako odjurit u brdo, kako bez nedoumica riješit blatnjavu mrcinu od 50 km i onda se, kao bića iz šume Striborove, ukazat u cilju DVD-a Biškupoveca Zelinskog!

A ja sebe danas u toj priči ne vidim.

Ja sebe vidim u priči u kojoj je noć na Medvednici, navlas ista kao ova s petka na subotu. U njoj je šuma Striborova obavijena maglom, a magla popraćena ledenom kišom. U toj se noći ja 6 sati kližem po blatu. Padam se i dižem. Zamišljam da su mi tenisice skije i od tog mi bude malo lakše. Učestalo psujem! Udišem hladan zrak i to isključivo na usta…

Od Podsuseda do Tornja krećem se manje više po stazi Blaterse, uz obavezno fulavanje Pšeničnjaka. Ne vidim prst pred nosom, zubi me bole, ne vidim markaciju….ili je fakat nema!?

Počinje me bit strah…

Nakon 3 sata, negdje prema Hunjci, javljam Sablji da se odjavljujem s Blaterse. Pa ne mogu takva dalje! Ima još 30km ovog koktela od noći, blata i straha! Nakon odjave, prebacujem se na free style. Od Hunjke skijam dole na Markuševečku cestu da bi oko 5,30 ponovno navukla tenisice i utrčala kroz park šumu Dotrščina – ravno u krevet.

I tako završava moj prvi pokušaj Blaterse. Ne mogu lagat i reć da mi je bilo lijepo i da sam uživala! Mogu samo reć da je bilo napeto, da sam bila budna i nabrijana, što ima smisla! Jer bit solo usred noći na Medvednici ne ostavlja puno prostora za relaksaciju i ljenčarenje.

I dobro je da sam se malo požurila na kraju. Ipak je za koji dan Božić!

A mojoj djeci bi sigurno bilo drago da ga zajedno dočekamo…!

Fotke dolje: Sablja, M. Špehar (Blatersa 2021.)

Fotka gore: Crazy Mud Skiing Competition (Photoshop)

2 misli o “Koktel od noći, blata i straha

  1. Bravo, ova Blatersa je bila malo “nezgodnija” nego ona moja “sretna” :)Everything counts 🙂 Vidimo se na Traversi, ove godine fotić prepusti nekom drugom….

    Liked by 1 person

Komentiraj

Popunite niže tražene podatke ili kliknite na neku od ikona za prijavu:

WordPress.com Logo

Ovaj komentar pišete koristeći vaš WordPress.com račun. Odjava /  Izmijeni )

Twitter picture

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Twitter račun. Odjava /  Izmijeni )

Facebook slika

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Facebook račun. Odjava /  Izmijeni )

Spajanje na %s