“Ajde, ajde… još par stepenica i doma si!” tješim se “A onda možeš i krepat, ako baš želiš! Sad kad si otrčala trening, ništa drugo nije ti bitno…” Jer šta bi u ovom trenutku moglo bit važnije od toga da je zimska hibernacija gotova i da je vani proljeće?
„Kako je bilo na trčanju?“ pitaju ukućani. Bez riječi otvorim pipu u kuhinji, napijem se vode i zamalo šmrklje ispušem na pod. Kaj da im velim? Super je bilo. Onak kak je super kad otrčiš.
„Svaki početak je težak.“
„Početak?” čude se oni “Pa ti trčiš već sto godina…“ Ma kakvih sto godina, glupost. Trčim puno kraće. Uostalom, šta vi znate? Samo oni koji trče znaju koliko je to s trčanjem zeznuto. Jer da bi mogao trčat, nije dosta radit druge fizičke stvari. Ne možeš trčanje kompenzirat odlaskom na bazen, vožnjom romobila ili tako nečim. Moraš jednostavno – trčat. Inače ideš na kraj trkačke kolone. I kao da to nije dosta, trkači s kojima si dobar još ti utrljaju soli na ranu:
„A ti si nova?“
Ma dajte ljudi, kakva nova?! Pa ja trčim sto godina. Samo evo, po zimi me se ne vidi – zbog mraka! Al sad kad je stiglo proljeće, sad sam tu. A još kad dođe ljeto – iskakat ću vam iz paštete. A tek kad počnem zabrijavat na utrke, to će bit moj comeback…ali neviđeni!
volimbrdo.blog 