Ja sam Maki. Ako se pita moju djecu i prijatelje, užasno se loše snalazim s novim tehnologijama. Mobitelima i kompjutorima obraćam se uglavnom usmeno i pokušavam doznati šta s nama ne štima: „Pa zašto nećeš…Pa jesam, napravila sam to!…A daaj, nemoj me sad zajebavat!“. Mene još uvijek čudi to što su nam mobiteli preko noći postali najbolji frendovi. Valjda zbog toga imam potrebu da mi fino, ljudski objasne šta točno hoće od mene da im radim, pa da svi budemo sretni.

Draga mi je epizoda kad smo se Miho, Zrinka i ja dogovorili da ćemo se čut na Skype-u, a meni je nešto opako štekalo. Trebali smo nešto oko staza, karata i kontrolnih točaka. Ja se nikako nisam uspijevala spojit, drama na svim frontovima. I dok sam prtljala po tipkama i pokušavala ne kasnit previše, stigne mi nekoliko nestrpljivih poruka od Mihe: „Kaj se događa?“, „Makiiii???“  i na kraju rezignirano „Joooj, ti stari ljudi…“. 

I već vidim kak si sad misli… kaj buju ti „stari ljudi“ pisali blog. O čemu?  Ma gle, ja bi najradje pisala neki blog koji govori o bliskim psiho – fizičkim odnosima između muškaraca i žena. Jer to sve ljude zanima. Ja bi o tom pisala  grozno površno, bez puno dubine i da mogu bit vulgarna ako mi se prohtje. A mislim da  bi se to i čitalo. No, ta izvrsna ideja pada u vodu odmah u startu. Prvo, ne znam baš puno o takozvanim odnosima. Tu mi je znanje u najmanju ruku upitno. Drugo, imam malodobnu djecu koja se užasavaju mojih i najbezazlenijih psovki. Znači, nista od psihološko-erotskog bloga. Papak sam.

O čemu bi jos mogla pisat bez puno pameti i znanja? O rekreaciji, dakako. Rekreaciji koja za mene, počinje upravo u sad, u srednjim godinama! Znači, tu smo… kriza srednjih godina. To je mahnito kupovanje tenisica, umjesto mahnitog mijenjanja ljubavnika. Čekaj, mozda jedno ne isključuje drugo?! Hmm…ako i saznam, o tom neću moć pisat, jer ovo nije takav blog.  

A kod rekreacije mi je još fora to što ljude „iz rekreacije“ boli briga koliko netko ima godina. Povezuje nas ista furka…trčanje, treninzi, brda, planine… priroda po kojoj lunjamo skoro svo slobodno i radno vrijeme. Na primjer, ljudi s kojima se družim uglavnom su puno mlađi od mene. I to mi je super. Zahvalna sam im što me prihvaćaju, jer to valjda znači da nisam baba. Računam da babe i nisu neko društvo.

Kažu da kad prvi put nesto pišeš za publiku i očekuješ da te čitaju i drugi ljudi, a ne samo par blagonaklonih prijatelja, ne smiješ o tim budućim ljudima mislit. Ko će sve to čitat? Šta će mislit? Ne. To je nesmotreno i opasno. Možeš se usrat od straha i odustat od cijele priče. A ja ne bi htjela odustat od toga da postanem blogerica i to zato kaj ne želim zaboravit ove početke.

Ja u srednjim godinama, a svijet trekinga još tako mlad.     

Komentiraj

Popunite niže tražene podatke ili kliknite na neku od ikona za prijavu:

WordPress.com Logo

Ovaj komentar pišete koristeći vaš WordPress.com račun. Odjava /  Izmijeni )

Google photo

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Google račun. Odjava /  Izmijeni )

Twitter picture

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Twitter račun. Odjava /  Izmijeni )

Facebook slika

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Facebook račun. Odjava /  Izmijeni )

Spajanje na %s