Od kad sam postala blogerica, primjećujem da se ljudi malo drugačije ponašaju u mojoj blizini. Postali su nekako suzdržaniji, kao da više paze šta govore. A pojačan je i dojam srdačnosti. Općenito, čini mi se da svi koriste malo više diplomacije u razgovorima samnom.

Ali ne i Mirta. Naše prijateljstvo koje seže daleko u prošlost daje joj hrabrost da samnom i dalje bude brutalno iskrena. Kao da ne shvaća da su se vremena promijenila. Nema više slobode govora! Trpila sam i šutila kad je predamnom i Borisom izgovarala rečenice tipa:“ Šta vi vidite u tom trčanju, fuj!” Prošla su vremena kad se mogla smijat dok smo je dobrohotno uvjeravali da ipak ima nešto u trčanju: “Ma vi ste svi popizdili, ničega tu nema!”

Smijala nam se sve dok i sama nije probala. I postala trkačica. Danas niže cenere, polumaratone, čudesa. I to joj nije bilo dovoljno, nego je i muža uvalila. Na moru ga diže u cik zore, na rivi provode zagrijavanje, a nakon toga veselo trčkaraju po otoku. I tek nakon svih tih kerefeka, on smije popit jutarnju kavu.

Ta mi je Mirta neki dan poslala poruku: “Imali smo trening u šumi. I ja sam se sjetila da ne volim šumu!” Dodala je još da previše romantično prikazujem treking, trčanje po brdima i sve to skupa. U redu je ko voli, ali ona ne. I osim toga, naporno je trčat uzbrdice, a još gore nizbrdice. Moraš stalno pazit di gaziš, gledat pod noge. Pa onda to lišće, blato, kamenje.

“Da Mirta, jer to je šuma. Tak je to u prirodi.”

Pod dojmom Mirtine nesmotrene potrebe da samnom podijeli odbojnost prema brdskom trčanju, kažem Tomi.

“Ja fakat ne kužim te cestovne trkače. Kako im nije dosadno po cesti, gradu…pa taj asfalt ubija. A tek auti, smrde posvuda. I šta ovi uopće gledaju dok trče? Izloge, ljude…bez veze.”

Tomo šuti. On ovakve teme obično pusti da se skotrljaju u najbliži odvod i da ih u tišini odnese vir. Odjednom, ničim izazvan krene: “Pa kaj nije da si ti mrzila trčat po šumi, prije ZTŠ-a?” Pa dobro, sad baš mrzila… “Pa kaj nije da si na korjenju u Maksimiru izvrnula zglob nekoliko puta?” Samo dva puta…“ Nisi li ti na početku najviše volila trenirat s onim dečkom kaj je išao i na asfalt, a ne samo po blatu?” Dražen.

“Tomo, zaustavi se dok je vrijeme” mislim si u sebi.

“A i na Sljemenu si do prije godinu dana samo hodala, kaj ne?” E jebiga.

Ko će koga, nego svoj svoga? Moj muž izgleda nije čuo da sam postala blogerica. Morat ćemo to ispravit.

2 misli o “Ko će koga

Odgovori na BrankaS Otkaži odgovor

Popunite niže tražene podatke ili kliknite na neku od ikona za prijavu:

WordPress.com Logo

Ovaj komentar pišete koristeći vaš WordPress.com račun. Odjava /  Izmijeni )

Google photo

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Google račun. Odjava /  Izmijeni )

Twitter picture

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Twitter račun. Odjava /  Izmijeni )

Facebook slika

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Facebook račun. Odjava /  Izmijeni )

Spajanje na %s