Subota je svanula puna obećanja. Obukla sam robu za Brdo, otišla na parking Mikijeve žičare, odradila pošteni trening, vratila se doma, otuširala, obukla hudicu i produžila na štrukle kod Mihe.
Nekoliko sekundi prije sna, pomislila sam: “Kakav dan!”
A dan je bio takav da smo s trenerom rasturale po Brdu. U toj sam rasturačini naučila da trening od 20 km može imat 15 km uzbrdice. I skoro 1500 visinske! Skužila sam i da je ženska ZTŠ ekipa u sastavu Zrile, Žaci, Bubimirka i donekle Maki – vrlo izdržljiva.
Naslutila sam i zašto trener ima nadimak Zliko, te zašto rijetko zastaje. Frka je kad ti četiri cure dahću za vratom!
“Idemo u mrak ruševne vile?” Jes. “Starom stazom Jgl-a?” Može. “Penjemo se na stup žičare?” Samo daj! “Ulazimo u pećinu punu šišmiša?” Jedva čekamo! “Malo na zagorsku stranu?” Kako da ne!
A kod Mihe je bilo dobro društvo, udobna fotelja i puno hrane. “Maki, ideš na Duhove Sljemena?” Da, ali opet sam kronično neambiciozna u odnosu na sve ostale…nemam nit partnera, nit kostim!
A nisam imala pojma da je taj kostim za Duhove Sljemena već riješen! Doma na stolu, uz lošu periku, čekala me poruka: ”Budi Harli Kvin, cura od Jokera!” Kad sam pogledala fotke vidla sam da je cura ista ja! Na poruku sam brzo nadopisala:
“Super! A imaš li kakvog Batmana, za orjentaciju po mraku?”
Fotke: Domić, Žaci
volimbrdo.blog 