Toplotni udar koji sam doživjela trčeći po Murteru, na čudan je način inicirao pripreme za planinarenje u BiH. Udar nije imao namjeru pomagat, ali nešto u toj mojoj ošamućenosti pokrenulo je pozitivne procese.

U Zagreb sam se s otoka vratila kasno. Drugo jutro, kad je budilica zazvonila, uredno sam ustala. No, umjesto u kupaonicu uputila sam se u ormar iz kojeg sam izvukla ruksak zapremnine 50 litara. U njega sam ubacila vreću za spavanje, plinsko kuhalo, šator i 4 litre vode. Zatim sam probudila sina:

„Jutroo, šta ćeš za doručak?“

„Mmm…Čokolino.”

„A daj, nemoj sad izvoljevat! Pa vidiš da idemo u planine!“

„Kakve sad planine?“ pitao je on, očiju sljepljenih od sna.

„U Bosnu i Hercegovinu, na Highlander! Prošle sam godine pala, ovaj put prolazim! Ajde, pojedi tu zobenu kašu pa da krenemo vježbat…”

“Ali, ja idem na more!”

“A ko će mi pomoć? Računala sam da mi ti poneseš ruksak i povremeno čitaš kartu. Nema to puno, oko 100 kilometara…šta kažeš?!“

“Nema šanse! Kaj si ne možeš nać nekog drugog?”

I tako sam dobila čvrstu odbijenicu! Navodno i djeca danas imaju svoja prava. Na Highlander BiH idem sama, a oni će za mene navijat s mora. Ipak, kao mali znak pažnje sin mi je kupio šešir.

Najbolje, kaže, da ga ne skidam do jeseni…

Jedna misao o “Highlander BiH, 2. put

Odgovori na Anonimno Otkaži odgovor

Popunite niže tražene podatke ili kliknite na neku od ikona za prijavu:

WordPress.com Logo

Ovaj komentar pišete koristeći vaš WordPress.com račun. Odjava /  Izmijeni )

Twitter picture

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Twitter račun. Odjava /  Izmijeni )

Facebook slika

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Facebook račun. Odjava /  Izmijeni )

Spajanje na %s