Možda je za priču o mojoj odluci da se prijavim na brdsku utrku od 48 km važno spomenuti da nemam sportsku povijest. Kao mala nisam uopće znala da sport postoji. Mislim, znala sam da ima sport ali ne i neki određeni. Baš moj sport, da se bavim njime. Pripadam vremenu kad se djecu nije šakom i kapom upisivalo na sportske aktvnosti. Ja sam još iz davnine kad su normalni roditelji djecu zanemarivali do krajnjih granica. Moj brat i ja bili smo slobodni skitati se od dolaska iz škole do prvog mraka. Ili dok nam se ne zavrti u glavi od gladi. Stari je volio brodove, bio je sanjar i svaki je slobodan trenutak provodio na moru. Dobro smo upoznali Šibenski arhipelag i uvalice na Murteru. Brat nije imao nikakvog interesa za sve to. Ja sam bila zainteresirano dijete, zavoljela sam plivanje. Volim ga i dan danas. 

Osim tih morskih avantura, starci su mi priuštili nekoliko odlazaka na Hipodrom da naučim jahati. S jahanjem je sve bilo dobro dok prijateljica s kojom sam jahala nije pala s konja i dobro se udesila. To je mojim roditeljima bio jasan znak da s tim glupostima treba prestati. A i Stari nije volio vozit čak do Hipodroma, palit auto svaki drugi, treći dan.

U srednjoj školi i na faksu me ništa sportsko nije zanimalo. Godine studiranja, pogotovo one koje  su uslijedile nakon što sam „ušla u svijet odraslih“ bile su prilično nezdrave. Ja sam, naime, jako zavoljela Birtiju. Od sigurne propasti u koju me gurala ta toksična ljubavna veza, spasila su me djeca. I to čak tri puta. Kad sam četvrti put počela predugo ostajat na cugama, dogodilo mi se trčanje. Paradoksalno, avantura s trčanjem počela je upravo u Birtiji. 

Jedne sasvim obične večeri u Pifu, Tina me pozvala da s njom otrčim utrku građana na Zg maratonu. Utrku čega? 

Tek sam tada spoznala koliko je užasno nemjerljivo dugo 5km. „Maki, budalo, idiote idiotski. Dušu ćeš ispustit, jebala te cuga i pljuga i obećanje Tini. Umrijet ćeš, evo sad tu, na cesti kao pseto.“  U tih 5km, cijeli mi je život promicao pred očima. Ne pretjerujem kad kažem da je patnja bila strahovita. No tad, baš tog dana dok sam susprezala poriv da se izbljujem tamo negdje u Draškovićevoj – nešto se dogodilo. Šta je to bilo, nemam pojma. 

Nakon bolne inicijacije, nastavila sam povremeno trčat sljedećih par godina. Neobavezno i rijetko, ali promjena se mogla jasno naslutiti. U to sam vrijeme stekla prvu trkačku prijateljicu Karmelu. Sve sam češće birala trčanje s Karmelom, umjesto odlazaka u Birtiju. U to sam vrijeme uvijek trčala u pamučnim trenirkama, reklamnim majicama i nekim bezveznim tenisicama.

S Tinom više nikad nisam trčala, ali zahvalna sam joj što me nagovorila na tih prvih 5km. Na njih sam mogla pristat samo onako pripita i glupa.

Nakon tih početaka, neobaveznog trčanja i zadnjeg djeteta, napokon mi se dogodio trenutak kad je sve počelo. Za pravo. U trenutku kad sam ponovno počela mislit da Birtija i nije tako toksičan ljubavnik kao što bez sumnje jest – upisala sam se u ZTŠ. Skraćeno od Zagrebačka treking škola. O njoj je već puno toga dobrog napisano, ne znam šta bi ja još mogla dodat. Osim da je meni susret s tim ljudima promijenio život. A znam i da nisam prva nit zadnja kojoj se to dogodilo. Da bar ljude koji se muče s „rekreacijom“ mogu uvjeriti da dođu baš u ovu treking školu, tako lako kao što je Tina uvjerila mene da je utrka građana dobra ideja. Ali, kao što ljude ne možeš nagovoriti da pročitaju dobru knjigu, tako ih ne možeš nagovorit da dođu u ZTŠ.  

A taj je ZTŠ jako bitan za priču o brdu. Brdo je meni postalo Put. Ovaj blog koji pišem je zbog te cure Maki koja je zavoljela treking i prekinula s Birtijom. Njena nesportska povijest gotovo je zaboravljena. Preuzela je šuma, livada, brdo, planina – povezani razgovori i ljudi. Ovaj blog je i zbog ljudi koji su Maki pomogli na Putu.

(function(w,d,s,l,i){w[l]=w[l]||[];w[l].push({‘gtm.start’: new Date().getTime(),event:’gtm.js’});var f=d.getElementsByTagName(s)[0], j=d.createElement(s),dl=l!=’dataLayer’?’&l=’+l:”;j.async=true;j.src= ‘https://www.googletagmanager.com/gtm.js?id=’+i+dl;f.parentNode.insertBefore(j,f); })(window,document,’script’,’dataLayer’,’GTM-MTCJ2PB’);

2 misli o “Od Birtije do Zagrebačke treking škole

  1. I bez potpisa lako je bilo prepoznati narativ moje prijateljice s kojom dijelim toksicnu ljubav prema birtiji … e moja Maki… lijepo mislis i lijepo pises… 🙂

    Sviđa mi se

Odgovori na Olivera Otkaži odgovor

Popunite niže tražene podatke ili kliknite na neku od ikona za prijavu:

WordPress.com Logo

Ovaj komentar pišete koristeći vaš WordPress.com račun. Odjava /  Izmijeni )

Google photo

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Google račun. Odjava /  Izmijeni )

Twitter picture

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Twitter račun. Odjava /  Izmijeni )

Facebook slika

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Facebook račun. Odjava /  Izmijeni )

Spajanje na %s